DA LI JE BATINA IZ RAJA IZAŠLA?

Kako će novi zakon o zabrani telesnog kažnjavanja dece uticati na vaspitanje budućih generacija?

Ovih dana glavna vest u svim medijima je nova zakonska regulativa kojom se onemogućavaju roditelji da telesno kazne sopstvenu decu.
Naime, ukoliko se izglasa ovaj predlog zakona, potpuno se zabranjuje roditeljima da udare dete.

Roditelji koji prekrše zakon neće ići u zatvor, ali će morati u savetovalište.

I sada, dok se većina roditelja i dalje vodi onom čuvenom "batina je iz raja izašla", psiholozi tvrde da primena sile na decu nikako ne deluje pozitivno, naprotiv.

Iako nisam roditelj, uvek se obradujem kada vidim kulturno i vaspitano dete, jer, nažalost stiče se opšti utisak da se sa decom mnogo manje radi nego pre 10,20 godina. Roditelji su celog dana na poslu, neretko rade i po dva posla kako bi prehranili porodicu, pa prosto fizički ne postižu da se posvete deci.Neko će reći da to ne može biti izgovor za nekulturu i neljubaznost koja je uočljiva kod mališana, a ja sam se zapitala kako će roditelji izlaziti na kraj sa decom kada se izmenama Porodičnog zakona zabrani fizičko kažnjavanje?

Da budemo iskreni, ni mene moji roditelji nisu tukli svakodnevno, apsolutni sam protivnik toga da se nad decom iživljavaju roditelji lečeći frustracije. Ali sećam se, bilo je par prilika kada mi je glupost koju sam prethodno napravila došla glave, kad majka reši da mi objasni (čitaj: istuče). I ne znam da li su me te batine načinile normalnom devojkom danas, ili nisu imale apsolutno nikakvog efekta. Znam samo da mi posle batina nikada nije padalo na pamet da ponovim istu grešku. To je valjda i suština, zar ne?

Najnovijim izmenama i dopunama Porodičnog zakona uvodi se potpuna zabrana fizičkog kažnjavanja i upotrebe fizičke sile prilikom vaspitanja deteta, najavio je za Politiku Dragan Vulević, posebni savetnik ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Smisao uvođenja ovih zabrana, međutim, nije kažnjavanje, već edukacija roditelja o nenasilnim metodama vaspitanja.

Vulević dodaje da niko neće ići u zatvor, niti će biti lišen roditeljskog prava ako je dete dobilo ćušku, čvrgu ili udarac po zadnjici.

"Roditeljima će biti ponuđena edukacija o nenasilnim metodama vaspitanja, i to u okviru savetovališta za brak i porodicu, razvojnih savetovališta, škola za roditelje...Mi smo svesni da nećemo dobiti rezultate za godinu dana, jer je menjanje stavova i ponašanja proces za koji je potrebno vreme" .

Vulević podseća da je sadašnjim zakonom već predviđeno (delimično) lišavanje roditeljskog prava ako roditelj kontinuirano sprovodi fizičko kažnjavanje, koje se može označiti kao zlostavljanjedeteta.

Cilj izmena zakona jeste da u svesti roditelja postoji ideja da je fizičko kažnjavanje deteta zakonom zabranjeno i da u vaspitavanju mališana nije neophodno koristiti prut i demonstrirati zakon jačeg.

Savremeni roditelji su izgubili veru u autoritet nad sopstvenom decom, a društvo u celini izgubilo je želju da veruje roditeljskoj sposobnosti da socijalizuju vlastitu decu, što je sve zajedno rezultiralo invazijom socijalnog inženjeringa na tradicionalni porodični život. Zbog toga je važno da se u Srbiji ne dozvoli nepromišljeno eksperimentisanje sa generacijama mladih, posebno kada je sve više dokaza da dominantno popustljivo vaspitanje dece (permisivno vaspitanje) kao i prezaštitničko vaspitanje (invazivno vaspitanje) ne pripremaju savremenu decu za samostalni život u drušvu.

Želela sam da ovim tekstom razrešim misterije vezane za ovaj slučaj, Ovaj tekst je upravo doprinos raspravi i oštra kritika predloga da se roditeljima zabrani svako, pa i najblaže telesno kažnjavanje dece. Ovakav predlog neopravdano izjednačava telesnu kaznu sa fizičkim zlostavljanjem dece. Naš cilj je da ukažemo na razliku telesne kazne i fizičkog zlostavljanja, kao i da ukažemo na neutemeljenost pretpostavki od kojih polaze oni koji se zalažu da se roditeljima zabrani telesno kažnjavanje dece. Ovakav pravni zahvat od strane države i posezanje u intimu odnosa roditelja i deteta jeste opasni socijalni inžinjering. Ukoliko se predlog usvoji, on može izazvati veoma negativne dugoročne posledice u našem društvu.

Telesna kazna, kazna, disciplinovanje, vaspitanje

Potrebno je praviti razliku između telesnog kažnjavanja i ostalih oblika kažnjavanja u koje spadaju, na primer, frustracija želje, „tajm aut” i neprijatan zadatak. Sa druge strane kažnjavanje je samo jedan oblik disciplinovanja dece, u koje, pored kažnjavanja ubrajamo postavljanja granica (zabranjivanja detetu da ostvaruje neke želje i da se ponaša na određeni način) i prisiljavanja na neprijatne a korisne zadatke. Sa druge strane potrebno je ne upasti u zamku da se disciplinovanje dece izjednači sa vaspitanjem dece koje je još širi pojam.

Prema tome telesno kažnjavanje dece je samo jedna od disciplinskih metoda koja se primenjuje povremeno, kod neke dece i u nekim situacijama.

Telesno kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu koje odbija da odustane od opasnog ili agresivnog ponašanja sa nekoliko udaraca po guzi nanosi bol, bez izazivanja povreda. Telesno kažnjavanje je postupak rezervisan za posebne situacije u kojima, po oceni roditelja, drugi postupci nisu dovoljno efikasni.

foto:123RF.com

O nužnosti telesnog kažnjavanja

Telesno kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu koje odbija da odustane od opasnog ili agresivnog ponašanja sa nekoliko udaraca po guzi nanosi bol, bez izazivanja povreda. Telesno kažnjavanje je postupak rezervisan za posebne situacije u kojima, po oceni roditelja, drugi postupci nisu dovoljno efikasni.

Iako jeste moguće vaspitati neku decu bez primene telesne kazne, to ne važi za svu decu. Neka deca u nekim situacijama jednostavno moraju da dožive telesnu kaznu kako bi pristala da se podrede roditeljskom autoritetu.

Postoje tri situacije u kojima postoji potreba za telesnom kaznom:

1. Kada je dete malo i kada nije u stanju da razume moguće posledice svojih postupaka, a u pitanju su neke opasne situacije. Tada je telesno kažnjavanje ili jedini ili najefikasniji vaspitni postupak.
2. Kada je dete agresivno i nasilno prema drugoj deci, životinjama i odraslima. Tada telesna kazna omogućuje detetu da shvati da i njih boli isto kao što i njega boli. Na ovaj način se omogućuje da dete razvije empatiju i saosećanje, što je osnova socijalizacije.
3. U situacijama kada dete odbija da prihvati druge kazne (frustraciju želje, neprijatni zadatak i slično) i da promeni ponašanje. U takvim situacijama roditelju ostaje jedino da primeni prisilu kako bi imao moć da kontroliše dete, što može da uključuje telesno kažnjavanje deteta. U takvim situacijama jednostavno nema drugog načina da se dete natera da poštuje naredbu. U tom smislu telesna kazna je majka svih kazni jer ukoliko u lancu zaoštravanja kazni na kraju ne postoji i ova mogućnost, sve druge kazne nemaju smisla. Na sličan način funkcioniše i država: ako se neko ogluši na odluke suda, država primenjuje prisilu i nasilno privođenje te osobe i sprovođenje sankcije nad njom.

Psihološke prednosti telesnog kažnjavanja

 Savremeni roditelji koji u velikoj većini jasno pokazuju ljubav i brigu svojoj deci imaju problem kako da svoje dete motivišu na ona ponašanja koja su korisna, a koja deca doživljavaju kao neprijatna.

Detovim ponašanjem upravlja nesocijalizovana motivacija koja se naziva princip prijatnosti. To jednostavno znači da će dete činiti ono što mu je prijatno, a izbegavaće da čini ono što mu je neprijatno. Zbog toga će se dete opirati svim onim korisnim stvarima koje od njega zahtevaju roditelji. Ovakva detetova motivacija je nekada veoma otporna na argumente i molbe roditelja, već je potrebno primeniti izvesnu dozu prisilnog izazivanja neprijatnosti kod deteta. Ova prisila se takođe oslanja na princip prijatnosti tako što dete stavlja pred izbor ili manja neprijatnot zadatka koji zahtevaju roditelji ili veća neprijatnost prisile koju će roditelji izvršiti ili prete da će je izvršiti ako ih dete ne posluša.

U većini tradicionalnih metoda se koriste dve vrste prisile: telesna kazna i izazivanje straha od odvajanja (separacionog straha).

Izjave tipa da će roditelj otići ako ga dete ne posluša, da će ga dati nekom drugom jer je nevaljalo i slično efikasno kod deteta izazivaju separacijski strah, tako da su primenljive u kontroli detetovog ponašanja. Međutim, one šalju detetu poruku da nije dovoljno dobro da bi bilo voljeno, da je toliko loše da zaslužuje da bude odbačeno, da ne vredi i slično, tako da mogu biti psihološki toksične poruke koje oštećuju detetovu sluku o sebi, njegovo samopoštovanje i ljubav prema sebi. Pogotovo ako se koriste izjave koje su na granici zlostavljačkog zastrašivanja: „Daću te ciganima“, „Otići ću od kuće“, „Izlazi iz mog stana“, „U grob ćeš me oterati pa me neće biti“, itd.

Roditelji koji vole svoju decu i koji su se opredelili da ih nikada ne odbacuju i da im nikada ne prete odbacivanjem kada nisu poslušna, imaju veliki problem kako da motivišu svoju decu na ona ponašanja koja su deci neprijatna. U tom slučaju telesna kazna jeste jedini način za uspostavu konačnog autoriteta roditelja i pristajanje deteta na podređenu poziciju. Ukoliko roditelji detetu pokazuju ljubav, ali ga i disciplinuju, što može da uključi i primereno telesno kažnjavanje, nema opasnosti da će dete to doživeti kao zlostavljanje ili kao traumu koja će se negativno odraziti na njegov dalji razvoj. Neka novija istraživanja upravo pokazuju da su deca vaspitana na ovaj način uspešnija i zadovoljnija od druge dece.

Razumno telesno kažnjavanje dece

 Postoje brojni načini na koje roditelj može udariti dete i jasno je da mnogi od ovih načina mogu spadati u fizičko zlostavljanje dece. Kako postoji velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja, potrebno je definisati granice između ove dve kategorije. U tom smislu se postavlja pitanje šta je to razumno telesno kažnjavanje dece? Da li je to jedan, tri ili dvanaest udaraca? Jasno je da bilo kakva precizna operacionalizacija prihvatljivog telesnog kažnjavanja dece nije moguća upravo zbog velikoh broja različitih varijabli u raznoraznim životnim situacijama. Svaku fizičku kaznu je potrebno tumačiti samo u kontekstu u kome je primenjena i u kontekstu postojećeg odnosa konkretnog roditelja prema konkretnom detetu.

Uzrast deteta. Telesna kazna je primenljiva na decu od 18 meseci do pubertetskog uzrasta, odnosno do 12 godine. Smatra se da dete mlađe od 18 meseci jednostavno nije u stanju da razume posledice svog ponašanja.

Način kažnjavanja se odnosi na vrstu udaraca, deo tela deteta koji je udaren, vremenski odnos sa prekršajem, da li je udarac praćen objašnjenjem, da li je dete bilo upozoreno da će biti telesno kažnjeno, učestalost primene, da li se telesna kazna izvršava u privatnom okruženju i slično.

Deo tela. Udara se po onim delovima tela gde neće nastati povreda nekog organa. To je uglavnom debelo meso ili delovi butina koji se nalaze ispod debelog mesa. Udarci po glavi i vratu, kao šamari se smatraju opasnim i ponižavajućim. Zbog mogućnosti da izazovu unutrašnje povrede udarci u stomak i druge delove tela se smatraju naročito opasnim.

Vrsta udaraca. Udara se otvorenim dlanom i prstima po koži. Mogu se koristiti i određeni predmeti poput šibe i kaiša, ali samo ukoliko je udarac tim predmetima iste snage kao i udarac otovrenim dlanom i prstima. U nekim zemljama se smatra da se korišćenje predmeta ne sme dozvoliti jer onaj ko koristi predmete ne može da proceni snagu udarca i njegov povređivački potrencijal.

Vremenski odnos sa prekršajem. Telesna kazna se koristi da bi se prekinulo određeno ponašanje deteta ili nakon takvog ponašanja, u što kraćem roku od pojave ponašanja.

Pretnja telesnom kaznom kao upozorenje. Smatra se da je potrebno da dete bude unapred upozoreno da će biti telesno kažnjeno ako ne prekine određeno ponašanje ili ako se angažuje u zabranjenom ponašanju.

Učestalost primene. Telesno kažnjavanje treba da bude disciplinski postupak koji se primenjuje povremeno. Previše često ili svakodnevno telesno kažnjavanje deteta, pogotovo ako je to jedini i uobičajen način disciplinovanja, nije primereno.

Izvršava se u privatnom okruženju. Primena telesne kazne u javnosti može kod starijeg deteta izazvati osećanje stida i poniženja. I zato se preporučuje da se telesno kažnjavanje vrši u privatnom okruženju.

Telesna posledica. Cilj kazne je da nastane bol, a ne povreda. Ukoliko je udarac izazvao određene promene na koži poput crvenila, oderotine ili modrice, oni treba da su takve prirode da nestanu u u narednih 24 časa.Ukoliko kao posledica telesnog kažnjavanja nastane teška telesna povreda deteta, i to kao posledica slučajnih okolnosti a ne namere roditelja da povredi, to se može smatrati fizičkim zlostavljanjem.

Primena drugih disciplinskih metoda. Porebno je sagledati da li roditelji osim telesne kazne koriste i druge oblike kažnjavanja (tajm autu, frustraciju želje, neprijatni zadatak). Takođe je važno pogledati da li roditelji pored kažnjavanja koriste i druge disciplinske metode. Važno je i da li roditelji pored disciplinskih metoda koriste i druge vaspitne metode kao što su pohvaljivanje, objašnjavanje, pokazivanje ličnim primerom, itd.

Opšti odnos roditelja prema detetu. Ovo je kontekst u kome treba tumačiti svaku telesnu kaznu. I zato je to glavni pokazatelj da li je u pitanju razumno telesno kažnjavanje ili zlostavljanje deteta. Ukoliko roditelj pokazuje ljubav, brigu, pažnju prema detetu taj odnos se može smatrati dobrim. Roditelji (ili staratelji) koji pokazuju otvoreno neprijateljstvo prema detetu ili prikriveno, kao kod ambivalentnih roditelja i staratelja, su glavni izvor različitih oblika zlostavljanja deteta.

foto:123RF.com

Deset pogrešnih pretpostavki koje zastupaju oni koji žele da roditeljima zabrane telesno kažnjavanje vlastite dece

Ove pretpostavke su sledeće:

1. Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.
2. Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ samo telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.
3. Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.
4. Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet.
5. Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.
6. Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.
7. Teza 7. Jednakost roditelja i deteta je moguće i idealno stanje.
8. Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.
9. Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.
10. Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko Zakonom o porodici izričito ne zabranimo roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

Hajde da se pozabavimo sa par ovih teza i dokažemo suprotno.

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Ova teza je centralna teza onih koji se zalažu za zabranu telesnog kažnjavanja, uprkos tome što za nju jednostavno ne postoje nikakvi empirijski dokazi koji bi mogli da je potkrepe. Postoji jasna i veoma velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja deteta.

Telesno kažnjavanje nije isto što i vaspitanje deteta, već je samo jedan element vaspitnog reperotoara koji je rezervisan za krajnje situacije i koji se zbog toga može primeniti povremeno. Stalno ili veoma često telesno kažnjavanje deteta, bez drugih vaspitnih postupaka jeste zlostavljanje deteta.Kada je u pitanju malo dete, onda pod telesnom kaznom podrazumevamo jedan, dva ili tri udarca po guzi koji kod deteta izazivaju bol, ali ne i povredu. Telesno kažnjavanje ne sme da se vrši nekim predmetom, a po pravilu ne oštećuje tkivo. Ne smeju se telesno ni na drugi način kažnjavati deca mlađa od godinu dana, a telesno kažnjavanje se može tolerisati dok dete ne napuni dvanaest godina. To je sasvim različito od fizičkog zlostavljanja koje uključuje premlaćivanje i nanošene telesnih povreda.

Iako novija istraživanja dečje otpornosti (rezilijentonsti) pokazuju da su deca otpornija na traumu zlostavljanja nego što se ranije mislilo, ipak se može smatrati tačnim zaključak da zlostavljanje dece povećava verovatnoću da će dete razviti neka vrsta dugoročne negativne posledice.

Nema nikakvog empirijskog dokaza da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) negativno utiče na dugotrajni razvoj deteta. Naprotiv, neka novija istraživanja pokazuju da deca koja su dobijala „po guzi“ do šeste godine uspešnija u školi i ambicioznija od dece koja nisu kažnjavana na ovaj način, a da između njih nema razlike u mentalnom zdravlju.

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ – samo telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece. Ona često nisu u stanju da iskontrolišu frustraciju svojih želja i onda se nasilno ponašaju prema drugima da bi ih naterali da im ispune volju. Pri tome ova nikada telesno kažnjavana deca mogu biti svirepa, sa izraženom ravnodušnošću, bez saosećanja sa drugima, sve do stepena psihopatije. Takođe zapažamo i pojavu da ovakva deca kada odrastu mogu zlostavljati i biti fizički nasilna prema roditeljima koji ih nikada ranije nisu kažnjavali.

Mala deca su po prirodi stvari nesocijalizovana jer su u procesu socijalizacije, tako da kada im neko drugi osujećuje neku želju (frustracija) postaju prema njemu agresivna i nasilna, na primer prema drugoj deci ili roditeljima. Ukoliko roditelji ne reaguju adekvatno, i pokažu malom detetu da su fizički jači od njega, ova deca mogu da smatraju za sebe da su dominantni alfa pojedinci koji upravljaju porodicom.

Novija istraživanja u zemljama u kojima dominira popustljivo vaspitavanje dece pokazuju da tamo raste procenat „malih nasilnika“ među decom, odnosno one dece koja zbog frustracije neke želje postaju nasilni i prema roditeljima i prema vaspitačima ili učiteljima. Tako, na primer, statistike britanske vlade pokazuju da svakog dana oko petnaestoro dece stare između 4 i 6 godina biva privremeno udaljeno iz vrtića zbog napada na vaspitače i učitelje koji pokušavaju da ih kontrolišu. Britanske statistike takođe pokazuju da skoro 11% dece mlađe od 10 godina zlostavlja svoje roditelje, uglavnom majke. Istraživač ovog problema Aric Sigman je izjavio: „Uzrast pri kojem deca pokazuju prezir i postaju nasilna do svojih roditelja i učitelja se smanjuje. Neki to polinju da čine još u vrtiću”. Istraživanja su pokazala i da je stepen nasilnosti ove dece u najvećoj korelaciji upravo sa popustljivim vaspitanjem iste te dece (permisivno vaspitanje). Iz takvih podataka možemo izvući suprotan zaključak da „Nenasilje rađa nasilje”, odnosno potvrdu narodne poslovice: „Tucite svoju decu da ona kada odrastu ne bi tukla vas”.

Sa druge strane nema dokaza koji potvrđuju „istinu” da će zlostavljana deca, žrtve nasilja, zaista izrasti u odrasle ljude koji će vršiti nasilje. Upravo su longitudinalna istraživanja kasnije sudbine dece koja su bila zlostavljanja, pokazala da ona po pravilu ne izrastaju u nasilnike, kako se to obično smatra. Naprotiv, istraživanja koja su obuhvatila širu populaciju zlostavljane dece su pokazala da preko sedamdeset posto njih kada odraste nikada ne zlostavlja svoju decu.Dakle, velika većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa da nasilje rađa nasilje.

Predrasuda „Nasilje rađa nasilje“ je nastala na osnovu kliničkih zapažanja da roditelji koji su zlostavljali svoju decu često prijavljuju da su i sami u detinjstvu bili zlostavljani. To je objašnjeno postojanjem mehanizma odbrane „identifikacija sa agresorom“ kod zlostavljanog deteta. Ali iskustvo sa kliničkom grupom ne može služiti za pouzdano zaključivanje o populaciji nekada zlostavljanih jer je onaj (veći) deo ove populacije koji kasnije nije zlostavljao svoju decu kliničari nikada nisu videli. Zbog toga možemo zaključiti da slogan „nasilje rađa nasilje“ važi samo za manje od jedne trećine zlostavljane dece, a nikako ne za sve.

Prema tome postoje različiti motivi za nasilno ponašanje dece. Kao što je u izvesnoj meri tačno da „nasilje rađa nasilje”, isto tako je tačno i da „nenasilje rađa nasilje”. Objektivan pristup problemu nasilja i vaspitanja mora uvažiti obe činjenice.

Posebno je opasno kada stručnjaci koji čvrsto veruju u samoobjašnjavajuću predrasudu „nasilje rađa nasilje“, a rade u vrtićima, školama i socijalnom radu, počnu da je primenjuju u obrnutom smislu: „nasilje je rođeno nasiljem“. Tada veruju da svako nasilno dete mora biti žrtva porodičnog nasilja, jer nasilno ponašanje deteta mora biti rezultat roditeljskog nasilja. Jedna grupa dece koja je nasilna je upravo zbog takvog svog agresivnog ponašanja zaista jeste češće telesno kažnjavana u poređenju sa drugom decom. Međutim, oni koji veruju da nasilje rađa nasilje zagovaraju obrnutu tezu da su deca agresivna zato što su telesno kažnjavana. Stručnjaci sa ovakvim viđenjem neće u detetu koje se nasilno ponaša videti agresora, već žrtvu, a agresora će potražiti u njegovom domaćem okruženju. Iz toga nastaje socijalno opasna praksa povećanja neopravdanog sumnjičenja roditelja i njihovog žigosanja (stigmatizacije) kao nasilnika. U zavisnosti od socijalne moći koju ima stručnjak i institucija kojoj pripada, može uslediti akcija spašavanja deteta koja uprkos svojim dobrim namerama može rezultirati u velikoj šteti kako za dete, tako i za ostale članove porodice. U tom smislu, i onda kada nema nikakvih dokaza koji bi potvrdili sumnju stručnjaka, posebno je socijalno štetna etiketa „sumnje na zlostavljanje“ jer uprkos nedostatku dokaza, sumnja ostaje godinama i izaziva podozrenje socijalnih službi.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko Zakonom o porodici izričito ne zabranimo roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

To nije tačno. Takav zahtev ne postoji. Pogotovo što u mnogim značajnim zemljama članicama EU takav zakon nije donet. Postoje određene pravne preporuke koje su neobavezujuće, a koje upravo zbog njihove kontradiktornosti i potencijalne socijalne štetnosti velika većina zemalja nije primenila niti namerava da ih primeni. Pravnik, profesor dr Milan Škulić u svom reagovanju u Politici tvrdi da u našoj zemlji već postoji čitav niz zakonskih rešenja koja već dovoljno dobro štite decu od zlostavljanja, pa i od porodičnog nasilja. A zatim se pita: „Šta bi se onda postiglo dodatnom zabranom baš svakog telesnog kažnjavanja dece? Ništa posebno, osim što bi to bila nova kompromitacija našeg pravnog sistema, uz stvaranje brojnih mogućnosti za teške zloupotrebe.”

Nisam roditelj, pa sa te strane ne mogu da savetujem kako da postupte prema svojoj deci ali sam želela ovim tekstom da skrenem pažnju o tome koliko je ova situacija bitna za dalju budućnost nas kao države i društva. Šta kažete, da li ste i vi pobornik teorije da treba u potpunosti da se zabrani fizičko kažnjavanje mališana ili je batina iz raja izašla?